Ovog tjedna preporučujemo knjige Katarine Mitrović “Sve dobre Barbike” i Keti Aker “Krv i suze u srednjoj školi”.
Katarina Mitrović, „Sve dobre Barbike“, Enklava, 2024.
Ako junakinja kaže da je nesretna i nepotreban, da se osjeća “nepoželjno” i “slomljeno”, da ne zna kako promijeniti svoj život, reći će i ovo: “U meni postoji neki nedostatak”. Taj nedostatak je drugo ime za prisustvo – depresije, anksioznosti, paralize sna, kreativne blokade, svih simptoma i signala da se ličnostće potpuno raspasti: trideseti rođendan.
Jubilej od kog se strepi prizvaće u Vanjin život sve soliste i statiste postmilenijalne kamerne drame. Scenaristkinja serije čiju popularnost otkrije tek u rodnom Obrenovcu mora da iskusi kreativnu i emotivnu krizu, na koje se nadoveže i egzistencijalna. U iznuđenim pokušajima da zakorači napred tako što će se vratiti porodičnom domu, Vanja stalno manevriše između raščlanjavanja genealogije i emotivnog samospaljivanja.
“Anksiozna čudovišta budućnosti” nisu jedine nemani u romanu. Čudovište je i prošlost, kad više ne deluje sigurno i nepromenljivo: kada sećanja nađu procepe kroz koje uspeju da se vrate u stvarnost, prošlost se pretvara, otkriva junakinja, “u manipulativno čudovište koje se poigravalo mojim umom.” U krugu doziranih laži koje preuzimaju upravljanje njenom realnošću polako će izranjati kakvo-takvo uzletište za novi put.
“Moj ćale ima teoriju /o prokletničkom genu / koji se vuče našom porodicom”: stihovi iz pesme “Geni” povezuju prvu knjigu Katarine Mitrović sa romanom “Sve dobre Barbike”. Čak i u prizorima novonastale porodične idile, rečenice poput “vatra je pucketala kao mikrofonija” najavljuju nove smetnje na vezama.
Keti Aker, „Krv i suze u srednjoj školi“, Lom, 2024. Preveo Flavio Rigonat.
“Ne pokušavam da vam pričam o mizernim dijelovima svog života”, kaže otpadnica i odmetnica Džejni Smit prije nego što će čitatelja izrešetati preciznim i faktografski surovim referatom o svoja dva pobačaja. “Opisivanje mojih abortusa jedini je pravi način da vam nešto kažem o bolu i strahu…”
Menjajući mesta boravka od Meksika do Maroka, Džejn će postati zatočenica i robinja. Ona će tumačiti Hotornovo „Skerletno slovo“, prevoditi elegije Seksta Propercija, pisati pesme i crtati snove, biti kanal za autorkin glasan podsmeh političkom i književnom establišmentu. Polifoni roman Keti Aker možemo čitati kao piktografski eksperiment, pseudopikarsku odiseju kroz golgotu margine, kao studiju represije i remont autobiografije, kao podrugljivi traktat o patrijarhatu i kapitalizmu.
Četiri decenije nakon okasnelog prvog izdanja (rukopis je čekao punih šest godina), na srpskom čitamo najpoznatije delo ženskog Don Kihota, autorke koja je jasno zamagljivala sve raspoložive granice: ne samo onu između stvarnosti i fikcije i onu koja razdvaja žanrove, već i granicu između originalnosti i plagijata. U studiji „Žensko raščitavanje dominantne kulture“ (2021), Sanja Šoštarić kaže da život i delo ove velike figure kontrakulture spaja kontrakulturu šezdesetih sa njujorškom umetničkom scenom osamdesetih i post-pank senzibilitetom. Anti-naracija, polivokalnost i samorefleksivnost deo su brutalne i otvorene spisateljske strategije šoka i pobune.
Bonus video: Svjetski dan knjige i autorskih prava
Izvor: ( nova.rs / NovostiPlus.info )
