Gledanje predstava francuskog koreografa Ervea Kubija graniči se sa vantelesnim iskustvom. Uhvatite sebe kako trljate oči, štipkate se i osvrćete se okolo u želji da vidite da li i ostali gledaoci vide isto što i vi. Jer, ono što je njegova plesna trupa nedavno izvela na Beogradskom festivalu igre u predstavi „Sol Invictus“ ruši sve zakone fizike i ljudske anatomije.
Nije tu reč samo o neverovatnoj fizičkoj snazi i muskulaturi igrača (videli smo to već na njegovim ranijim gostovanjima na ovom festivalu), već i poetičnosti koja sa tom sirovom snagom čini efektnu i često zapanjujuću celinu.
Kubi je uoči izvođenja predstave u Pozorištu na Terazijama izašao na binu i održao kratak govor u kojem je rekao da je ovo delo neka vrsta njegovog „ljubavnog pisma“ igri.
Posle gledanja predstave „Sol Invictus“ moja prijateljica me je pitala: „Da li su ovi ljudi homo sapiensi?“ Dakle, evo pitanja: Da li su vaši igrači ljudska bića?
Hvala vam u njihovo ime. Obraćam mnogo pažnje na tehniku mojih igrača. To nije jedini cilj, ali ja volim fizički ples i ideju virtuoznost. S druge strane, za mene je ples svuda. Nekad kažem: Manje je bolje, nemoj se plašiti da budeš krhak. Jedna od najvažnijih stvari u mom radu je da se bavim granicom između veštine i krhkosti, ljudskosti. Veština mojih igrača je apsolutno neverovatna, zbog toga sam ih i izabrao, ali s druge strane, volim kada su prirodni na sceni. Tu se radi o ljudskosti, krhkosti, slabosti. Negde na sredini, na toj granici otvara se novo polje refleksija i pitanja. Nadam se da je moj rad zbog toga jedinstven, nadam se da ne liči na radove drugih.
Mislim da smo na festivalu mogli da se uverimo da je to istina. Velika je i raznovrsnost i u vrstama igre koja je zastupljena u vašoj poslednjoj predstavi: Od brejkdensa do narodnih plesova.
Dosta igrača potiče iz sveta hiphopa, ali neki su i iz akrobatike, akademskog plesa.
Neverovatan je način na koji su svi ti plesovi sjedinjeni u celinu. Odakle potiču ti narodni plesovi? Neki od njih kao da su s Balkana.
Koreografijom sam počeo da se bavim pre 24 godine. Na početku sam voleo tradicionalnu igru i muziku. Kasnije sam se bavio drugim temama, ali sam se narodnim plesovima bavio u prvom periodu – zanimalo me je šta su tačno tradicionalni plesovi i muzika. Tada to nije bilo trendi, pa su mnogi u koreografskim krugovima podizali obrve na ono što smo radili. Sada je to postalo popularnije, ali mene to često podseća na razglednicu, jer sve mora da ostane tačno tako kako je bilo nekad – isti pokreti, iste nošnje, ista muzika. To je u redu, ali ja volim kada je ples živ. Tada je istinitiji. Neke stvari se tokom istorije svakako menjaju, ali mislim da većina važnih stvari ostaje ista. U tradicionalnom stvaralaštvu, umetnici su veoma precizni i egzaktni u izvođenju. S druge strane, ja u mom stvaralaštvu volim kada izvođači slušaju muziku i ne broje korake, kako to obično biva u tracionalnim plesovima. Imam veliko poštovanje za tradicionalne ansamble, ali to kod mene lično izaziva anskioznost. Šta znači kada svi radimo potpuno istu stvar? To je moćno i lepo, ali za mene ples nije da svi plešu isto i da izgledaju isto. Želim da svi igrači obraćaju pažnju na ostale plesače. Kada gledate moje predstave, svi izvođači su na malim prostorima. Ako su na velikoj sceni, ja im kažem da se primaknu. Tako si nateran da plešeš s drugima.
Mislim da smo na festivalu mogli da se uverimo da je to istina. Velika je i raznovrsnost i u vrstama igre koja je zastupljena u vašoj poslednjoj predstavi: Od brejkdensa do narodnih plesova.
Dosta igrača potiče iz sveta hiphopa, ali neki su i iz akrobatike, akademskog plesa.
Neverovatan je način na koji su svi ti plesovi sjedinjeni u celinu. Odakle potiču ti narodni plesovi? Neki od njih kao da su s Balkana.
Koreografijom sam počeo da se bavim pre 24 godine. Na početku sam voleo tradicionalnu igru i muziku. Kasnije sam se bavio drugim temama, ali sam se narodnim plesovima bavio u prvom periodu – zanimalo me je šta su tačno tradicionalni plesovi i muzika. Tada to nije bilo trendi, pa su mnogi u koreografskim krugovima podizali obrve na ono što smo radili. Sada je to postalo popularnije, ali mene to često podseća na razglednicu, jer sve mora da ostane tačno tako kako je bilo nekad – isti pokreti, iste nošnje, ista muzika. To je u redu, ali ja volim kada je ples živ. Tada je istinitiji. Neke stvari se tokom istorije svakako menjaju, ali mislim da većina važnih stvari ostaje ista. U tradicionalnom stvaralaštvu, umetnici su veoma precizni i egzaktni u izvođenju. S druge strane, ja u mom stvaralaštvu volim kada izvođači slušaju muziku i ne broje korake, kako to obično biva u tracionalnim plesovima. Imam veliko poštovanje za tradicionalne ansamble, ali to kod mene lično izaziva anskioznost. Šta znači kada svi radimo potpuno istu stvar? To je moćno i lepo, ali za mene ples nije da svi plešu isto i da izgledaju isto. Želim da svi igrači obraćaju pažnju na ostale plesače. Kada gledate moje predstave, svi izvođači su na malim prostorima. Ako su na velikoj sceni, ja im kažem da se primaknu. Tako si nateran da plešeš s drugima.
NovostiPlus.info )
