Ana Marija Lima Dimitrijević, umjetnica srpsko-brazilskog porijekla, ističe važnost posjeta Srbiji za svoj kulturološki i jezički razvoj. Njen rad je trenutno izložen u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića na izložbi “Kraj jezika – Još jednom o Vitgenštajnu”. U razgovoru za Nova.rs, Ana Marija otkriva svoju inspiraciju i motivaciju iza umjetničkih djela koja stvara.
Piše: Nikola Marković
Ana Marija Lima Dimitrijević, umjetnica srpsko-brazilskog porijekla, koja živi i radi u Londonu, ističe važnost povezivanja sa Srbijom i srpskom kulturom. Njen rad se ističe kao interaktivna instalacija koja kombinuje ručno rađeni flip-buk sa digitalnim fotografijama, stop-animacijom i kompozicijom za klavir. Kroz svoje radove, Ana Marija istražuje načine na koje se ljudi povezuju sa svijetom i stvaraju komunikaciju bez jezičkih barijera.
Ana Marijin rad je interaktivna instalacija od ručno rađenog papirnog flip-buka sa digitalnim fotografijama na papiru, čije listanje prati isti zvučni zapis preko bežičnih slušalica, kao i digitalna stop-animacija sa pratećim digitalnim zvučnim zapisom klavirske kompozicije čiji je autor sama umetnica. Svoj rad u uvodnom tekstu opisuje kao „vežbu koncentracije i svesti“, odnosno „istraživanje pažljivijih načina sagledavanja pokretnih slika“. I projekcija i instalacija deluju na čula kroz muzičku kompoziciju, varijacije u nijansama boja i dodir, kako bi se obezbedilo pomno gledanje pokretnih slika.
Vaš rad prvobitno je nastao 2019. godine, pre samog konkursa i potonje izložbe. Da li ste u startu imali i ideju o vezi sa Vitgenštajnom, odnosno kako ste je naknadno doživeli?
– U vreme nastanka rada bila sam zainteresovana za sinesteziju – način na koji možete simultano da koristite čula zarad razumevanja sveta. Na primer, sinesteszijom možete videti boju kada čujete zvuk, ili da osetite miris kada dodirnete nešto, i tako dalje. U svom radu sam istraživala kako možete da budete više u dodiru s vašim čulima putem filma. Tako da sam napisala klavirski komad koji ide uz film, i koji je iz dva dela. Tu je flip-buk i digitalni stop-motion film. I na jednom i na drugom su iste slike, ali se radi o različitim načinima na koji možete razumeti isti film.
Kod Vitgenštajna me zanima način na koji je bio zainteresovan za pomeranje granica jezika, tako da ne bude ograničen rečima ili drugim oblicima komunikacije. To radim često u svojim projektima – zainteresovana sam za jedinstvene načine na koji se ljudi povezuju sa svetom i stvaraju asocijacije kako bi mogli da komuniciraju, kao i za pronalaženje sopstvenog način razumevanja sveta.
Ponekad sistemi poput jezika mogu da budu napadni, tako da uživam u poigravanju sa različitim materijalima – film je bio jedan od njih. Kroz sinhronizaciju zvuka i vizualnog pronalazim korisne načine za komunikaciju putem ideja, radije nego samo rečima. Takođe, u drugim projektima ponekad koristim poeziju i isprobavam razne druge stvari.
Flip-buk kao deo vašeg rada izložen je na stepenicama u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, tako da se vidi kako je trenutna verzija vašeg rada posebno pripremljena za ovaj prostor. Koliko ste imali iskustva sa ovim prostorom ranije i na koji način ste razmišljali o organizaciji same postavke dela?
– Prostor sam posetila prošle godine, kada sam bila u poseti porodici. Kod stepeništa mi se dopada što je to prostor kroz morate konstantno da se krećete. Čitava ideja mog rada je da morate da se krećete veoma brzo kako biste videli slike iz filma. Stepenice su sjajan prostor za tranziciju. Takođe, u samoj zgradi i naročito u tom delu, ima puno svetla. I na slikama koje se pojavljuju u filmu vidimo zavesu sa svetlošću koja pulsira iza. Ideja svetla je esencijalna za moj rad i ovaj prostor je savršen za to.
Sami ste komponovali klavirski komad za rad. Na koji način ste razmišljali o odnosu kompozicije i vizuelnog?
– Kada sam prvi put napravila ove fotografije nisam razmišljala o zvuku. Potom sam napisala ovaj komad nezavisno od fotografija. Onda sam se vratila onome o čemu sam govorila – načinu na koji možemo simultano da koristimo čula. Funkcionisalo je zajedno. Postoji konstantan beat, ritam u muzici, usamljena nota koju sviram na klaviru. Za ovaj komad bio je potreban ritam koji vozi, kako bi ohrabrio osobu da se kreće i okreće strane. Takve male stvari omogućuju da se napravi veza. Postoje i momenti kada sviram akorde i tada su slike najsvetlije. Tada pulsira svetlost. To se događa zajedno i predstavlja lepo jedinstvo. U neku ruku, muzika diktira način na koji sam animirala slike. Koliko svetla staviti u slike, i obrnuto.
Tu bismo mogli da osetimo i ideju jezika?
– U vreme kada sam fotografisala, nisam bila toliko umetnički aktivna i bilo je potrebno nešto da me podstakne. Muzika je bila od velike pomoći jer nisam mogla da pretočim u reči ono što radim. To mi je dalo smer, poguralo da nastavim. Slika zavese za mene je takođe veoma jak simbol – uvek
Izvor: ( nova.rs / NovostiPlus.info )