Sajam knjiga je u svojoj istoriji pokušao da bude i svetkovina knjige, i mesto poslovnih susreta, i relevantan kulturni projekat, ali je uvek bio i mesto gde se potreba za knjigom unovčava i gde se ljubav prema knjizi i potreba za knjigom pretvaraju u merkantilizovanu vrednost.
Voleli bismo da verujemo da je šest decenija i šest godina trajanja Beogradskog sajma knjiga učvrstilo reputaciju velike regionalne, evropske i interkontinentalne priredbe koja u poslednjoj nedelji oktobra okuplja izdavače, knjižare i autore iz više država, sa više meridijana.
Sajam knjiga je istovremeno i kulturni simbol koji jeste u neprekidnom procesu autokorekcije, u stalnom preispitivanju, ispravljanju, popravkama i promenama, jer tako mora biti, i ne bi bilo dobro da nije tako.
Rizikujući da ponovim ponešto o čemu sam već mnogo puta govorila, podsetiću da se samo u svojoj skorijoj istoriji ova manifestacija suočavala i sa kriterijumima estetike, i sa kriterijumima preživljavanja, sa revolucionarnim promenama u procesu nastanka i distribucije knjige, sa raznim egzistencijalnim i ekonomskim krizama našeg sveta i krizom sopstvenog identiteta.
Istorija knjige u prethodnih šest vekova je panična i nestabilna, pa ni istorija praznika knjige koji postoji više od šest decenija ne može biti idilična: novo digitalno doba u trećem milenijumu uporno najavljuje smrt štampane knjige i apsolutnu dominaciju elektronske kulture, ali taj najavljeni kraj štampe očito se neće dogoditi. Dogodilo se zato mnogo drugih malih apokalipsi koje nije bilo jednostavno izdržati.
Nepokolebljivo smo uvereni da je sajamska gužva potvrda značaja knjige, i bilo bi dobro da je tako. Bilo bi dobro da knjiga ne bude nedostižni luksuz za čitaoca, a da za izdavača ne bude trajno obezvređivanje njegovog rada i truda.
Sajam može da razmisli o još mnogo promena koje bi se ticale poštovanja statusa i važnosti knjige: može da osmisli stručni i naučni žiri koji bi godišnju izdavačku produkciju procenjivao iz više uglova i perspektiva, zasedajući u dužem vremenskom periodu, pa bi valjalo razmisliti o proširenju kategorija za nagrađivanje – da se, pored postojećih, uvedu i nagrade za knjige i izdavačke poduhvate u oblasti nauke. Potrebno bi bilo, isto tako, da se više prostora posveti dečjoj književnosti, elektronskom izdavaštvu i novim tehnologijama, a da se u okviru već raskošno osmišljenih sajamskih programa nađe prostora i za naučne konferencije koje bi predstavile relevantne teme, projekte i inicijative.
Da bi trajao, Sajam knjiga mora stalno da se menja – ali bi bilo dobro da uvek bude na mestu gde čitaoci mogu da ga nađu i do njega dođu.
(autorka je od 2009. do 2012. godine bila urednica pratećih programa Međunarodnog beogradskog Sajma knjiga)
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek
Sajam knjiga je u svojoj istoriji pokušao da bude i svetkovina knjige, i mesto poslovnih susreta, i relevantan kulturni projekat, ali je uvek bio i mesto gde se potreba za knjigom unovčava i gde se ljubav prema knjizi i potreba za knjigom pretvaraju u merkantilizovanu vrednost.
Voleli bismo da verujemo da je šest decenija i šest godina trajanja Beogradskog sajma knjiga učvrstilo reputaciju velike regionalne, evropske i interkontinentalne priredbe koja u poslednjoj nedelji oktobra okuplja izdavače, knjižare i autore iz više država, sa više meridijana.
Sajam knjiga je istovremeno i kulturni simbol koji jeste u neprekidnom procesu autokorekcije, u stalnom preispitivanju, ispravljanju, popravkama i promenama, jer tako mora biti, i ne bi bilo dobro da nije tako.
Rizikujući da ponovim ponešto o čemu sam već mnogo puta govorila, podsetiću da se samo u svojoj skorijoj istoriji ova manifestacija suočavala i sa kriterijumima estetike, i sa kriterijumima preživljavanja, sa revolucionarnim promenama u procesu nastanka i distribucije knjige, sa raznim egzistencijalnim i ekonomskim krizama našeg sveta i krizom sopstvenog identiteta.
Istorija knjige u prethodnih šest vekova je panična i nestabilna, pa ni istorija praznika knjige koji postoji više od šest decenija ne može biti idilična: novo digitalno doba u trećem milenijumu uporno najavljuje smrt štampane knjige i apsolutnu dominaciju elektronske kulture, ali taj najavljeni kraj štampe očito se neće dogoditi. Dogodilo se zato mnogo drugih malih apokalipsi koje nije bilo jednostavno izdržati.
Nepokolebljivo smo uvereni da je sajamska gužva potvrda značaja knjige, i bilo bi dobro da je tako. Bilo bi dobro da knjiga ne bude nedostižni luksuz za čitaoca, a da za izdavača ne bude trajno obezvređivanje njegovog rada i truda.
Sajam može da razmisli o još mnogo promena koje bi se ticale poštovanja statusa i važnosti knjige: može da osmisli stručni i naučni žiri koji bi godišnju izdavačku produkciju procenjivao iz više uglova i perspektiva, zasedajući u dužem vremenskom periodu, pa bi valjalo razmisliti o proširenju kategorija za nagrađivanje – da se, pored postojećih, uvedu i nagrade za knjige i izdavačke poduhvate u oblasti nauke. Potrebno bi bilo, isto tako, da se više prostora posveti dečjoj književnosti, elektronskom izdavaštvu i novim tehnologijama, a da se u okviru već raskošno osmišljenih sajamskih programa nađe prostora i za naučne konferencije koje bi predstavile relevantne teme, projekte i inicijative.
Da bi trajao, Sajam knjiga mora stalno da se menja – ali bi bilo dobro da uvek bude na mestu gde čitaoci mogu da ga nađu i do njega dođu.
(autorka je od 2009. do 2012. godine bila urednica pratećih programa Međunarodnog beogradskog Sajma knjiga)
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek
PovezaneVesti
Sajam knjiga je u svojoj istoriji pokušao da bude i svetkovina knjige, i mesto poslovnih susreta, i relevantan kulturni projekat, ali je uvek bio i mesto gde se potreba za knjigom unovčava i gde se ljubav prema knjizi i potreba za knjigom pretvaraju u merkantilizovanu vrednost.
Voleli bismo da verujemo da je šest decenija i šest godina trajanja Beogradskog sajma knjiga učvrstilo reputaciju velike regionalne, evropske i interkontinentalne priredbe koja u poslednjoj nedelji oktobra okuplja izdavače, knjižare i autore iz više država, sa više meridijana.
Sajam knjiga je istovremeno i kulturni simbol koji jeste u neprekidnom procesu autokorekcije, u stalnom preispitivanju, ispravljanju, popravkama i promenama, jer tako mora biti, i ne bi bilo dobro da nije tako.
Rizikujući da ponovim ponešto o čemu sam već mnogo puta govorila, podsetiću da se samo u svojoj skorijoj istoriji ova manifestacija suočavala i sa kriterijumima estetike, i sa kriterijumima preživljavanja, sa revolucionarnim promenama u procesu nastanka i distribucije knjige, sa raznim egzistencijalnim i ekonomskim krizama našeg sveta i krizom sopstvenog identiteta.
Istorija knjige u prethodnih šest vekova je panična i nestabilna, pa ni istorija praznika knjige koji postoji više od šest decenija ne može biti idilična: novo digitalno doba u trećem milenijumu uporno najavljuje smrt štampane knjige i apsolutnu dominaciju elektronske kulture, ali taj najavljeni kraj štampe očito se neće dogoditi. Dogodilo se zato mnogo drugih malih apokalipsi koje nije bilo jednostavno izdržati.
Nepokolebljivo smo uvereni da je sajamska gužva potvrda značaja knjige, i bilo bi dobro da je tako. Bilo bi dobro da knjiga ne bude nedostižni luksuz za čitaoca, a da za izdavača ne bude trajno obezvređivanje njegovog rada i truda.
Sajam može da razmisli o još mnogo promena koje bi se ticale poštovanja statusa i važnosti knjige: može da osmisli stručni i naučni žiri koji bi godišnju izdavačku produkciju procenjivao iz više uglova i perspektiva, zasedajući u dužem vremenskom periodu, pa bi valjalo razmisliti o proširenju kategorija za nagrađivanje – da se, pored postojećih, uvedu i nagrade za knjige i izdavačke poduhvate u oblasti nauke. Potrebno bi bilo, isto tako, da se više prostora posveti dečjoj književnosti, elektronskom izdavaštvu i novim tehnologijama, a da se u okviru već raskošno osmišljenih sajamskih programa nađe prostora i za naučne konferencije koje bi predstavile relevantne teme, projekte i inicijative.
Da bi trajao, Sajam knjiga mora stalno da se menja – ali bi bilo dobro da uvek bude na mestu gde čitaoci mogu da ga nađu i do njega dođu.
(autorka je od 2009. do 2012. godine bila urednica pratećih programa Međunarodnog beogradskog Sajma knjiga)
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek
Sajam knjiga je u svojoj istoriji pokušao da bude i svetkovina knjige, i mesto poslovnih susreta, i relevantan kulturni projekat, ali je uvek bio i mesto gde se potreba za knjigom unovčava i gde se ljubav prema knjizi i potreba za knjigom pretvaraju u merkantilizovanu vrednost.
Voleli bismo da verujemo da je šest decenija i šest godina trajanja Beogradskog sajma knjiga učvrstilo reputaciju velike regionalne, evropske i interkontinentalne priredbe koja u poslednjoj nedelji oktobra okuplja izdavače, knjižare i autore iz više država, sa više meridijana.
Sajam knjiga je istovremeno i kulturni simbol koji jeste u neprekidnom procesu autokorekcije, u stalnom preispitivanju, ispravljanju, popravkama i promenama, jer tako mora biti, i ne bi bilo dobro da nije tako.
Rizikujući da ponovim ponešto o čemu sam već mnogo puta govorila, podsetiću da se samo u svojoj skorijoj istoriji ova manifestacija suočavala i sa kriterijumima estetike, i sa kriterijumima preživljavanja, sa revolucionarnim promenama u procesu nastanka i distribucije knjige, sa raznim egzistencijalnim i ekonomskim krizama našeg sveta i krizom sopstvenog identiteta.
Istorija knjige u prethodnih šest vekova je panična i nestabilna, pa ni istorija praznika knjige koji postoji više od šest decenija ne može biti idilična: novo digitalno doba u trećem milenijumu uporno najavljuje smrt štampane knjige i apsolutnu dominaciju elektronske kulture, ali taj najavljeni kraj štampe očito se neće dogoditi. Dogodilo se zato mnogo drugih malih apokalipsi koje nije bilo jednostavno izdržati.
Nepokolebljivo smo uvereni da je sajamska gužva potvrda značaja knjige, i bilo bi dobro da je tako. Bilo bi dobro da knjiga ne bude nedostižni luksuz za čitaoca, a da za izdavača ne bude trajno obezvređivanje njegovog rada i truda.
Sajam može da razmisli o još mnogo promena koje bi se ticale poštovanja statusa i važnosti knjige: može da osmisli stručni i naučni žiri koji bi godišnju izdavačku produkciju procenjivao iz više uglova i perspektiva, zasedajući u dužem vremenskom periodu, pa bi valjalo razmisliti o proširenju kategorija za nagrađivanje – da se, pored postojećih, uvedu i nagrade za knjige i izdavačke poduhvate u oblasti nauke. Potrebno bi bilo, isto tako, da se više prostora posveti dečjoj književnosti, elektronskom izdavaštvu i novim tehnologijama, a da se u okviru već raskošno osmišljenih sajamskih programa nađe prostora i za naučne konferencije koje bi predstavile relevantne teme, projekte i inicijative.
Da bi trajao, Sajam knjiga mora stalno da se menja – ali bi bilo dobro da uvek bude na mestu gde čitaoci mogu da ga nađu i do njega dođu.
(autorka je od 2009. do 2012. godine bila urednica pratećih programa Međunarodnog beogradskog Sajma knjiga)
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek
