Pre sedam godina čak šestorica trenera iz Srbije je radilo u Superligi Kine, na početku 2021. godine nemamo nijednog, dok Hrvati imaju čak trojicu u pet tamo najvačih klubova.
Godina 2013: Radomir Antić je bio drugi sa Šangdongom, Aleksandar Stanojević treći sa Pekingom, Dragomir Okuka četvrti sa Đangsuom, Ljubiša Tumbaković je vodio Vuhan Zal, Svetozar Šapurić je radio u Čangčun Jatajiu, Simo Krunić je bio na klupi Dalijen Jifenga.
Godina 2021: Slaven Bilić je trener Peking Guana, Ivan Leko vodi Šangaj SIPG, Goran Tomić će na klupu Gvangdžu RF, srpskih trenera u Superligi Kine – nema. Tu je na mestu selektora mlade reprezentacije Kine samo Aleksandar Sale Janković, nekadašnji trener Crvene zvezde.
Najmnogoljudnija zemlja na svetu je skoro dve decenije bila meka za srpske trenere i igrače. Šta nam se dogodilo, kako smo od pionira razvoja fudbala stigli na marginu, zašto su Hrvati danas cenjeniji u Kini nego mi, pitali smo najtrofejnijeg srpskog trenera u Kini i nekoga ko je otvarao vrata drugima – Miloradu Kosanoviću.
– Prosto je, prvo uspehe koje smo pravili pokojni Slobodan Santrač, pa ja a zatim Petković i Tumbaković nisu ponavljali oni koji su nas nasleđivali. Drugo, mi smo oko tih 2000. godina igrali Mundijal u Francuskoj, pa EURO u Belgiji i Holandiji, imali smo igrače top klase poput Stojkovića, Savićevića i ostalih a i trenere od znanja i klase. Imali smo jednom rečju jako dobar rejting i trenera i igrača i Saveza. Hrvati su vicešampioni sveta, igrači su im u top klubovima, treneri su im cenjeni, a uspesi Branka Ivankovića su im jaka preporuka u Aziji i Kini. I na kraju treća stvar, ne manje važna, jesu kvalitet trenera, edukovanost i nivo rada. Zna se kako je u Srbiji stanje u trenerskom esnafu, a kako je u Hrvatskoj. Zato nas nema u Kini, a njih ima – objasnio je za Novosti Plus.rs Milorad Kosanović.
Paradoks je da su Biliću i Leku posao u Kini obezbedili srpski agenti, a činjenica je da od 16 klubova, strani treneri vode 10, a Hrvati su najbrojniji sa trojicom stručnjaka na klupi!
A, kad se stvarala kineska profesionalna liga velike zasluge za brz razvoj imali su Srbi, pre svih treneri i igrači. Pokojni selektor Juigoslavije Slobodan Santrač je osvojio 1999. duplu krunu sa Šangdongom i otškrinuo je vrata ostalima. Onda je Milorad Kosanović vodio Dalijen od 2000. do 2004. i osvojio tri uzastopne titule, kup i dva Superkupa. Otvorio je vrata svima, a prvi koji je učvrstio temelje bio je Ljubiša Tumbaković. Bivši selektor Srbije je od 2004. do 2009. vodio Šangdong Luneng, osvojio dve titule, dva kupa. Dragomir Okuka je od 2011. do 2013. vodio Đangsu, bio četvrti što je najbolji uspeh kluba do tada i osvojio Superkup Kine pobedom nad Gvangdžom 2013. i to je bio poslednji osvojeni trofej.
Radili su i Svetozar Šapurić, Radomir Antić, Aleksandar Stanojević, Simo Krunić, donedavno Dragan Stojković. I svi sa promenljivim uspehom.
Sa velikim novcem, Kinezi su prešli na top trenere sveta, Marčelo Lipi, Felipe Skolari nekada su bili skupi brend, danas je Rafa Benitez najveće ime, Fabio Kanavaro je sa Gvagdžuom osvajao trofeje. Piksi je bio među najplaćenijim trenerima sveta, ali Gvangdžuu RF nije doneo trofeje i zato je i raskinuta saradnja. Imamo mi trenere po Akademijama, Slavko Matić je u Naningu, ali nisu na glavnoj sceni.
Cene Kinezi zvezde, ali Srbija u trenerskom poslu više nema zvezda, sem Siniše Mihajlovića i Piksija Stojkovića, koji ne želi angažman u Aziji već u Evropi. Na dobrom su putu da to postanu Slaviša Jokanović, Marko Nikolić, Vladan Milojević, Veljko Paunović, Vladimir Ivić, Nenad Lalatović, možda Savo Milošević, Dejan Stanković i još neki koji dolaze. Ali u ovom času ječi alarm u trenerskom esnafu Srbije. Zna se i zašto.
KINA – treneri sezona 2021.
Šangaj SIPG – Ivan Leko (Hrvatska)
Peking Guan – Slaven Bilić (Hrvatska)
Gvangdžu RF – Goran Tomić (Hrvatska)
Dalijan – Rafa Benitez (Španija)
Henan – Havijer Perira (Španija)
Đangsu – Kozmin Olariju (Rumunija)
Gvangdžu – Fabio Kanavaro (Italija)
Šenzen – Đordi Krojf (Holandija)
Šangaj Šenhua – Kang-He Čoi (Južna Koreja)
Ćongćing Lifan – Eui-Riong Jang (Južna Koreja)
Šangaj Luneng – Vei Hao (Kina)
Tjanđin Teda – Baoshan Vang (Kina)
Vuhan – Ksiaopeng Li (Kina)
Hebei – Feng Ksie (Kina)
Čangčun Jataji – Jang Čen (Kina)
Ćingdao Hunghai – Jingui Vu (Kina)
